Блог – Женски колективи

 Женско културално лидерство: моћ, препреке, историјати, будућност

Фокус феминистичког деловања у Србији и у постјугословенском простору тренутно је диспаратан, и у складу са временом у којем се на позната подручја политичке борбе надовезују нова, а неретко и склапају нови савези у условима прогредирајућих, рапидних и експоненцијалних блиско повезаних глобалних и локалних промена (борба за воду, ваздух, делове града, делове земље, тржишна оријентација културе, још увек неначет проблем уплива „пристрасних“ вештачких интелигенција у свакодневицу / приватност / елементарни живот који је на прагу да експлодира у лице овдашње јавности). Јављају се и друга раслојавања унутар покрета која одражавају битно различита виђења феминизма, главне линије политичке борбе и нужности увезивања са другим друштвеним покретима, али и генерацијски расап и нејединство. Поставља се питање о улози феминистичког рада у пољу културе: у околностима где је најчешће у питању борба за голи живот, те нарушавање тешко стечених и у пуном обиму никад досегнутих права за жене и за друге друштвене групе маргинализоване на основу родне, сексуалне оријентације, боје коже, другачијих физичких карактеристика, етничке припадности, итд, тамо где саморегенеришући пипци патријархата изнова и изнова ударају на мукотрпно изборене победе феминизма, шта феминистички рад у култури може да учини, и шта све обухвата? Да ли је феминистичка производња знања и значења у култури превасходно центрипетална, окренута самој феминистичкој заједници / сцени? Да ли је свака феминистички интонирана пракса феминизам пер дефинитионем, да ли се као таква перформативно установљује, или мора постојати неки шири консензус у вези с тим? Шта је културални феминизам и има ли га сврхе редефинисати и мобилисати као засебно поље феминистичког напора, у ситуацији када читава сцена бива издељена различитим идеолошким циљевима? Да ли културални феминизам мора / треба да буде пријемчив, игрив? Или је пре свега то темељна друштвена критика статуса qуо у данашњој Србији и на Балкану? Ако јесте, коме се та критика обраћа и да ли пробија границе „интегрисаног кола“, при чему се та Харавејина метафора овде може преобразити у мултипотенцијалност, али и уску интегрисаност, затвореност саме феминистичке сцене? Коначно, да ли се мејнстрим култура може некада пуноправно укључити у феминистичко деловање и какве ту савезе можемо или треба да склапамо?

У ранијој расправи поводом тезе феминистичке теоретичарке Кристен Годси да се у источноевропском феминизму обрт ка културалном сектору може поистоветити са тзв. „дизајнираним феминизмом“ јер кључно мимоилази питање пресецања рода и класе, а у духу некритичког присвајања неолибералног модела, навела сам да се раније критике како самог културалног феминизма (е.г. круто схваћене женскости у виду „женске суштине“ и последично изведене „женске културе“ у есенцијалистичком кључу), тако и културализације феминизма као разводњавања стварне феминистичке борбе, а на коју је указала Годси (Гходсее 2004), не могу у потпуности применити на ситуацију у Србији и у ширем постјугословенском контексту, најпре јер се може препознати узлет у политичком потенцијалу овдашњег феминистичког покрета, а где сам покрет у ужем смислу, скупа са „феминизмом информисаним иницијативама и сродним формама друштвене борбе“ поље свог деловања проналази и у „у култури схваћеној у виду укупности материјалних означитељских пракси стварања и политичке артикулације свакодневице“ (Ненић 2018, 104). И даље стојим при ставу да су културалне праксе, у широком распону од мобилизације уметности до популарне културе и културе свакодневице, подручје у којем је феминистичко деловање, истина, често могуће сагледати као специјализовано и / или утопљено у какофонију генералне културалне производње, но једновремено где поседује могућност да се посредним, али моћним средствима која укључују алузивност, мобилизацију афекта, измештање / ресемантизацију конвенционалних културалних форми, пракси и обичаја, такође спроводе, обезбеђују или трасирају корените друштвене промене. Ипак, ова је перспектива у тренутној ситуацији маргинализована и често сведена на одбацивање „културалног феминизма“, и пежоративну употребу одређења „фестивализација феминизма“, „дизајнирани феминизам“, доцније и „хештег активизам“. Може се запазити да се, начелно узевши од 2000их, запажа узлет феминистичких интервенција у домену културе, било да се ради о феминистичком обликовању јавних политика и формирању специфичних јавних простора и иницијатива намењених женама, ЛГБТ заједници, припадницима маргинализованих и угњетаваних друштвених група, или о уметности и култури која на различите начине упошљава – афирмативно, критички, откривајуће – женску перспективу. Од мог последњег формалног бављења културалним феминизмом и овдашњом сценом, пре свега пар година, ситуација се променила у смислу да су се јавиле или упадљивије приказале нове феминистичке иницијативе, али и да се јавила дисперзија овдашњег феминистичког покрета и сцене, коју, на основу етнографских интервјуа које сам спровела, један део феминисткиња види као спектар умножених позиција, док друге говоре о изостајању суштинског трансгенерацијског дијалога, као и продубљивању подела на основу различитих идеолошких фокуса и темељних питања. Овај расап присутан је и у јавном дискурсу. Примера ради, новинарка Ана Јакшић на следећи начин сагледава тренутни пресек феминистичке сцене: „уз дужно поштовање и захвалност за све што су претходне генерације учиниле за женска и ЛГБТ права, тренутно се феминизам у Србији своди на неколико тужних групица које организују тужне скупове и догађаје, а то не мора и не треба да буде случај.“ („Шта је феминизам данас у Србији?“ https://talas.rs/2018/07/20/feminizam-u-srbiji-danas/)

Годину дана касније, БеФем фестивал у детаљном опису свог 10. издања, у којем се говори о историјату овдашњег феминизма од заснивачке конференције Друг-це жене у СФРЈ, преко феминизма деведесетих и нових тема које су се отварале 2000их, са надом истиче како „после десет година, разноликост, провокација и радост женске мисли и акције настављају да расту у новим облицима“. Ваља истаћи да БеФем, уз назначени оптимизам, такође истрајава и у грађењу критичког и отвореног погледа упереног према самој сцени, и дебатама које је потресају.

Уз све речено, остаје отворено питање мог предлога да се културални феминизам преведе из некадашње поставке у којој је то есенцијалистичко залагање за претпостављену засебну и одредиву женску културу, понегде схваћено и у виду екофеминизма, према моделу где културалне праксе представљају значајно поље феминистичке интервенције, и где би се наведени модел културалног феминизма развијао у виду утемељене теорије, кренувши од конкретних пракси, иницијатива, те њихових намерених и остварених учинака, а потом и представљао корак ка потенцијално учинковитијем и тактичком моделирању нових веза уже феминистичке сцене, покрета и културе са другим друштвеним просторима, који нису нужно наклоњени феминистичким постулатима.

https://www.academia.edu/43119095/Feminizam_u_kulturi
Конкретно, то подразумева излазак феминизма изван интегрисаног круга и искорак у опрезно, а понекад и непријатељски расположене контексте, у сферу институционалног деловања и у савезе који раније нису били мисливи, остане ли се при генерацијским савезима и кључној повезаности феминизма делујућег у култури са извесном супкултуралном естетиком, о којој говори теоретичарка Eba Vit Bretstrem. Примера ради, метал бенд Nemesis успоставља ту врсту деловања када једновремено наступа у окружењу овдашње метал сцене, и даље превасходно оријентисане ка мушкарцима као извођачима и фановима, али не пристајући на задате улоге у том контексту, и у другим ситуацијама исказујући афилијацију са женским и феминистичким контекстима. Иако веза са феминизмом није изравна, у смислу да све чланице састава једнако себе виде у том одређењу, изричите су у томе да ниједна од њих није „антифеминисткиња или слушкиња патријархата“. Постоје и извођачице које припадају музичким контекстима у којима је женско деловање често ограничено у смислу израза и одабира музичких средстава, као што је случај са тзв. етно музиком, где се женама најчешће сугерише да буду певачице и да не одступају од мање-више верне репродукције традиције, или да ако то чине, интервенишу над аспектима као што је боја гласа или украси у певању, док су „крупније“ структурне промене нешто што им се не поверава лако, прећутним консензусом или одобрењем заједнице. Ипак, уметнице као што је Kezz (Тамара Ристић), која помера границе израза правећи one-girl show у којем користи електронске loop-ove и наслојавања сопственог гласа који снима на лицу места, изводећи традиционалне песме, успевају да промене „законе“ жанра и да то чине ослањајући се на ослобађајуће аспекте технологије (она не зависи од пратећег бенда, већ сама себи обезбеђује пратњу, „бацк вокале“ и слично), а уједно се укључују, као у њеном случају, у феминистички културни простор, кроз фестивале и друге форме јавних наступа.

Можемо се, дакле, осврнути на неколико потенцијалних аспеката културалног феминизма сагледаног у пракси формализованих, неформалних и ад хоц колектива / група, уз једновремено посматрање глобалних и локалних предуслова који отварају, а понегде и нагризају могућност активистичког и културалног деловања.

Разликујемо више могућих облика културалног феминизма, од којих се главница претежно односи на унутарфеминистичке и феминистички интониране облике рада у култури, повезане са независном / супкултуралном феминистичком сценом, а на које се може применити засебна одредница „активистичке естетике културалног феминизма“ Ebe Vit-Bretstrem. На овдашњој сцени, континуирани рад различитих иницијатива попут колектива при феминистичком културном центру БеФем, фондације Реконструкција женски фонд, пројекта Фемиx, колектива младих књижевних критичарки “Побуњене читатељке”, те других самоорганизованих иницијатива, попут радио емисије Звучна етнографија, може се определити као локална, засебна артикулација културализације феминизма, која је у протеклих двадесетак година радила на промоцији феминистичке културе, активизма, уметности и знања, али и на различите начине покушала да допре до шире јавности као циљне групе. Поред тога, препознају се и праксе женског деловања и рада у култури и уметности које немају изравну, декларативну везу са феминистичким покретом, али црпу из њега, или се пак ослањају на идејни контекст феминизма који је кооптирала доминантна култура у Србији. Ове две сфере су у најбољем случају лабаво повезане, а неретко остају оделите, без удруживања снага, дијалога, сврховите дисперзије феминистичког учинка. Изложићу овде хипотезу да је неуспех генерацијског унутарфеминистичког комуницирања у подручју културалне мобилизације феминизма заправо повезан са чињеницом да је свака генерацијска кохорта препознавала ону верзију пријемчиве и “подобне” културе коју је прихватала као своју (са нагласком на томе да се ради пре свега о урбаним, неретко и специјалистичким или комплексним културалним праксама, попут високе уметности, књижевности, алтернативне културе са предзнаком одређеног периода, итд), и да се та усмереност на сопствено поље искуства повратно одражава на (не)могућност феминизма да крупније заузме различите културне домене у којима би досег феминистичких идеја био шири.

Фокус феминистичког деловања у Србији и у постјугословенском простору тренутно је диспаратан, и у складу са временом у којем се на позната подручја политичке борбе надовезују нова, а неретко и склапају нови савези у условима прогредирајућих, рапидних и експоненцијалних блиско повезаних глобалних и локалних промена (борба за воду, ваздух, делове града, делове земље, тржишна оријентација културе, још увек неначет проблем уплива „пристрасних“ вештачких интелигенција у свакодневицу / приватност / елементарни живот који је на прагу да експлодира у лице овдашње јавности). Јављају се и друга раслојавања унутар покрета која одражавају битно различита виђења феминизма, главне линије политичке борбе и нужности увезивања са другим друштвеним покретима, али и генерацијски расап и нејединство. Поставља се питање о улози феминистичког рада у пољу културе: у околностима где је најчешће у питању борба за голи живот, те нарушавање тешко стечених и у пуном обиму никад досегнутих права за жене и за друге друштвене групе маргинализоване на основу родне, сексуалне оријентације, боје коже, другачијих физичких карактеристика, етничке припадности, итд, тамо где саморегенеришући пипци патријархата изнова и изнова ударају на мукотрпно изборене победе феминизма, шта феминистички рад у култури може да учини, и шта све обухвата? Да ли је феминистичка производња знања и значења у култури превасходно центрипетална, окренута самој феминистичкој заједници / сцени? Да ли је свака феминистички интонирана пракса феминизам пер дефинитионем, да ли се као таква перформативно установљује, или мора постојати неки шири консензус у вези с тим? Шта је културални феминизам и има ли га сврхе редефинисати и мобилисати као засебно поље феминистичког напора, у ситуацији када читава сцена бива издељена различитим идеолошким циљевима? Да ли културални феминизам мора / треба да буде пријемчив, игрив? Или је пре свега то темељна друштвена критика статуса qуо у данашњој Србији и на Балкану? Ако јесте, коме се та критика обраћа и да ли пробија границе „интегрисаног кола“, при чему се та Харавејина метафора овде може преобразити у мултипотенцијалност, али и уску интегрисаност, затвореност саме феминистичке сцене? Коначно, да ли се мејнстрим култура може некада пуноправно укључити у феминистичко деловање и какве ту савезе можемо или треба да склапамо?

У ранијој расправи поводом тезе феминистичке теоретичарке Кристен Годси да се у источноевропском феминизму обрт ка културалном сектору може поистоветити са тзв. „дизајнираним феминизмом“ јер кључно мимоилази питање пресецања рода и класе, а у духу некритичког присвајања неолибералног модела, навела сам да се раније критике како самог културалног феминизма (е.г. круто схваћене женскости у виду „женске суштине“ и последично изведене „женске културе“ у есенцијалистичком кључу), тако и културализације феминизма као разводњавања стварне феминистичке борбе, а на коју је указала Годси (Гходсее 2004), не могу у потпуности применити на ситуацију у Србији и у ширем постјугословенском контексту, најпре јер се може препознати узлет у политичком потенцијалу овдашњег феминистичког покрета, а где сам покрет у ужем смислу, скупа са „феминизмом информисаним иницијативама и сродним формама друштвене борбе“ поље свог деловања проналази и у „у култури схваћеној у виду укупности материјалних означитељских пракси стварања и политичке артикулације свакодневице“ (Ненић 2018, 104). И даље стојим при ставу да су културалне праксе, у широком распону од мобилизације уметности до популарне културе и културе свакодневице, подручје у којем је феминистичко деловање, истина, често могуће сагледати као специјализовано и / или утопљено у какофонију генералне културалне производње, но једновремено где поседује могућност да се посредним, али моћним средствима која укључују алузивност, мобилизацију афекта, измештање / ресемантизацију конвенционалних културалних форми, пракси и обичаја, такође спроводе, обезбеђују или трасирају корените друштвене промене. Ипак, ова је перспектива у тренутној ситуацији маргинализована и често сведена на одбацивање „културалног феминизма“, и пежоративну употребу одређења „фестивализација феминизма“, „дизајнирани феминизам“, доцније и „хештег активизам“. Може се запазити да се, начелно узевши од 2000их, запажа узлет феминистичких интервенција у домену културе, било да се ради о феминистичком обликовању јавних политика и формирању специфичних јавних простора и иницијатива намењених женама, ЛГБТ заједници, припадницима маргинализованих и угњетаваних друштвених група, или о уметности и култури која на различите начине упошљава – афирмативно, критички, откривајуће – женску перспективу. Од мог последњег формалног бављења културалним феминизмом и овдашњом сценом, пре свега пар година, ситуација се променила у смислу да су се јавиле или упадљивије приказале нове феминистичке иницијативе, али и да се јавила дисперзија овдашњег феминистичког покрета и сцене, коју, на основу етнографских интервјуа које сам спровела, један део феминисткиња види као спектар умножених позиција, док друге говоре о изостајању суштинског трансгенерацијског дијалога, као и продубљивању подела на основу различитих идеолошких фокуса и темељних питања. Овај расап присутан је и у јавном дискурсу. Примера ради, новинарка Ана Јакшић на следећи начин сагледава тренутни пресек феминистичке сцене: „уз дужно поштовање и захвалност за све што су претходне генерације учиниле за женска и ЛГБТ права, тренутно се феминизам у Србији своди на неколико тужних групица које организују тужне скупове и догађаје, а то не мора и не треба да буде случај.“ („Шта је феминизам данас у Србији?“ https://talas.rs/2018/07/20/feminizam-u-srbiji-danas/)

Годину дана касније, БеФем фестивал у детаљном опису свог 10. издања, у којем се говори о историјату овдашњег феминизма од заснивачке конференције Друг-це жене у СФРЈ, преко феминизма деведесетих и нових тема које су се отварале 2000их, са надом истиче како „после десет година, разноликост, провокација и радост женске мисли и акције настављају да расту у новим облицима“. Ваља истаћи да БеФем, уз назначени оптимизам, такође истрајава и у грађењу критичког и отвореног погледа упереног према самој сцени, и дебатама које је потресају.

Уз све речено, остаје отворено питање мог предлога да се културални феминизам преведе из некадашње поставке у којој је то есенцијалистичко залагање за претпостављену засебну и одредиву женску културу, понегде схваћено и у виду екофеминизма, према моделу где културалне праксе представљају значајно поље феминистичке интервенције, и где би се наведени модел културалног феминизма развијао у виду утемељене теорије, кренувши од конкретних пракси, иницијатива, те њихових намерених и остварених учинака, а потом и представљао корак ка потенцијално учинковитијем и тактичком моделирању нових веза уже феминистичке сцене, покрета и културе са другим друштвеним просторима, који нису нужно наклоњени феминистичким постулатима.

https://www.academia.edu/43119095/Feminizam_u_kulturi
Конкретно, то подразумева излазак феминизма изван интегрисаног круга и искорак у опрезно, а понекад и непријатељски расположене контексте, у сферу институционалног деловања и у савезе који раније нису били мисливи, остане ли се при генерацијским савезима и кључној повезаности феминизма делујућег у култури са извесном супкултуралном естетиком, о којој говори теоретичарка Eba Vit Bretstrem. Примера ради, метал бенд Nemesis успоставља ту врсту деловања када једновремено наступа у окружењу овдашње метал сцене, и даље превасходно оријентисане ка мушкарцима као извођачима и фановима, али не пристајући на задате улоге у том контексту, и у другим ситуацијама исказујући афилијацију са женским и феминистичким контекстима. Иако веза са феминизмом није изравна, у смислу да све чланице састава једнако себе виде у том одређењу, изричите су у томе да ниједна од њих није „антифеминисткиња или слушкиња патријархата“. Постоје и извођачице које припадају музичким контекстима у којима је женско деловање често ограничено у смислу израза и одабира музичких средстава, као што је случај са тзв. етно музиком, где се женама најчешће сугерише да буду певачице и да не одступају од мање-више верне репродукције традиције, или да ако то чине, интервенишу над аспектима као што је боја гласа или украси у певању, док су „крупније“ структурне промене нешто што им се не поверава лако, прећутним консензусом или одобрењем заједнице. Ипак, уметнице као што је Kezz (Тамара Ристић), која помера границе израза правећи one-girl show у којем користи електронске loop-ove и наслојавања сопственог гласа који снима на лицу места, изводећи традиционалне песме, успевају да промене „законе“ жанра и да то чине ослањајући се на ослобађајуће аспекте технологије (она не зависи од пратећег бенда, већ сама себи обезбеђује пратњу, „бацк вокале“ и слично), а уједно се укључују, као у њеном случају, у феминистички културни простор, кроз фестивале и друге форме јавних наступа.

Можемо се, дакле, осврнути на неколико потенцијалних аспеката културалног феминизма сагледаног у пракси формализованих, неформалних и ад хоц колектива / група, уз једновремено посматрање глобалних и локалних предуслова који отварају, а понегде и нагризају могућност активистичког и културалног деловања.

Разликујемо више могућих облика културалног феминизма, од којих се главница претежно односи на унутарфеминистичке и феминистички интониране облике рада у култури, повезане са независном / супкултуралном феминистичком сценом, а на које се може применити засебна одредница „активистичке естетике културалног феминизма“ Ebe Vit-Bretstrem. На овдашњој сцени, континуирани рад различитих иницијатива попут колектива при феминистичком културном центру БеФем, фондације Реконструкција женски фонд, пројекта Фемиx, колектива младих књижевних критичарки “Побуњене читатељке”, те других самоорганизованих иницијатива, попут радио емисије Звучна етнографија, може се определити као локална, засебна артикулација културализације феминизма, која је у протеклих двадесетак година радила на промоцији феминистичке културе, активизма, уметности и знања, али и на различите начине покушала да допре до шире јавности као циљне групе. Поред тога, препознају се и праксе женског деловања и рада у култури и уметности које немају изравну, декларативну везу са феминистичким покретом, али црпу из њега, или се пак ослањају на идејни контекст феминизма који је кооптирала доминантна култура у Србији. Ове две сфере су у најбољем случају лабаво повезане, а неретко остају оделите, без удруживања снага, дијалога, сврховите дисперзије феминистичког учинка. Изложићу овде хипотезу да је неуспех генерацијског унутарфеминистичког комуницирања у подручју културалне мобилизације феминизма заправо повезан са чињеницом да је свака генерацијска кохорта препознавала ону верзију пријемчиве и “подобне” културе коју је прихватала као своју (са нагласком на томе да се ради пре свега о урбаним, неретко и специјалистичким или комплексним културалним праксама, попут високе уметности, књижевности, алтернативне културе са предзнаком одређеног периода, итд), и да се та усмереност на сопствено поље искуства повратно одражава на (не)могућност феминизма да крупније заузме различите културне домене у којима би досег феминистичких идеја био шири.

Пишите нам

Ваши предлози, сугестије и иницијативе ће бити добродошле и корисне за наш пројекат.